U plje­valj­skom se­lu Gre­vo, u pre­kra­snoj ze­le­noj do­li­ni pod­no Ili­na br­da, u hla­du di­vljih tre­ša­nja, bi­je­li se neo­bič­ni spo­me­nik. Na bi­je­lom be­ton­skom po­sta­men­tu, iz­me­đu dvi­je boč­no po­sta­vlje­ne be­ton­ske klu­pe, pri­čvr­šće­na je cr­na mra­mor­na plo­ča na ko­joj je ukle­sa­na sto­ri­ja o ono­me ko­me je spo­me­nik po­sve­ćen, a is­pod nje na ci­je­vi od dva co­la pje­ni se mlaz, ci­je­lo ma­lo vre­lo le­de­ne i kao su­za či­ste vo­de, ko­ja oti­če niz do­li­nu i ne­sta­je u gu­stoj, sma­rag­dno ze­le­noj tra­vi.
Go­re u br­du, na ko­jih dvi­je-tri sto­ti­ne me­ta­ra da­lje, kroz kro­šnje sta­rog, oro­nu­log voć­nja­ka, u hla­du ori­ja­ške li­pe, bje­la­sa se re­no­vi­ra­na sta­ro­vrem­ska dvo­sprat­ni­ca, a sa­mo po ne­po­ga­že­noj i ne­po­ko­še­noj tra­vi ko­ja bu­ja do sa­mog pra­ga, mo­že se za­klju­či­ti da tu ni­ko ni­je sko­ro do­la­zio.
U toj ku­ći je ne­koć bu­jao ži­vot – to je bi­lo po­ro­dič­no gni­je­zdo uzor­nog do­ma­ći­na Rat­ka Ce­ro­vi­ća i su­pru­ge mu Za­gor­ke, ro­dom od Da­ni­lo­vi­ća, u ko­jem se u raz­do­blju od 1925. do 1931. go­di­ne „iz­le­glo“ če­tvo­ro kra­sne dje­ce – ćer­ka Vi­da, pa sin Mar­ko i on­da još dvi­je ćer­ke, Mi­lo­sa­va i Mi­tra.
I kad je iz­gle­da­lo da se sre­ća ras­pr­ti­la na tom kuć­nom pra­gu, do­šao je Dru­gi svjet­ski rat, zlo ko­je je i Ce­ro­vi­ći­ma za­mr­si­lo pu­te­ve, ne­sre­ća u ko­joj se ni­je zna­lo ko će ko­jim pu­tem kre­nu­ti i gdje će ga taj put iz­ve­sti.
Sa­mo ne­ko­li­ko da­na po­što su i u plje­valj­skom kra­ju u ju­lu 1941. go­di­ne oni naj­hra­bri­ji i naj­o­dluč­ni­ji kre­nu­li, vi­še sr­cem i če­lom ne­go oruž­jem, da ski­nu i slo­me gvo­zde­ni ja­ram ita­li­jan­skog oku­pa­to­ra, kre­nu­la je kr­va­va od­ma­zda Mu­so­li­ni­je­ve sol­da­te­ske, od­no­sno ita­li­jan­ske di­vi­zi­je „Pu­ste­ri­ja“ i nje­nog zlo­gla­snog ko­man­dan­ta Đo­va­ni­ja Espo­zi­ta. Po­če­la su hap­še­nja ko­mu­ni­sta i usta­ni­ka do ko­jih su mo­gli do­pri­je­ti, ali i nji­ho­ve rod­bi­ne, svih sim­pa­ti­ze­ra, i lju­di od pri­je ra­ta po­zna­tih kao li­je­vo ori­jen­ti­sa­nih opo­zi­ci­o­na­ra.
Ni­je­su, na­rav­no, Ita­li­ja­ni zna­li ko je ko u „ze­mlji iza bož­jih le­đa“, ko je opo­zi­ci­ja a ko smjer­ni slu­ga i lo­jal­ni gra­đa­nin sva­ke vla­sti i sva­kog re­ži­ma. U „ze­mlji cr­nih pla­ni­na“, na­šli su se oni ko­ji su do­ja­vi­li da je, po­red osta­lih, i Rat­ko Ce­ro­vić pred­rat­ni po­tvr­đe­ni bun­dži­ja i ne­po­kor, pa su ita­li­jan­ski ka­ra­bi­nje­ri 24. ju­la 1941. go­di­ne za­ku­ca­li i na nje­go­va vra­ta.
Do­spio je u plje­valj­sku „ku­ću opla­ka­nu“ u kra­ju zva­nom Do­lo­vi, jed­nu od sta­rih voj­nih ka­sar­ni još iz vre­me­na Austro­gar­ske, pre­tvo­re­nu u tam­ni­cu. Ni­je, me­đu­tim, mno­go tam­no­vao, ni­je imao sre­će da ga, kao ne­ke dru­ge, de­por­tu­ju u ne­ki od ita­li­jan­skih kon­cla­ge­ra od Ba­ra do ju­ga Ita­li­je – sa­mo če­ti­ri da­na ka­sni­je, bez su­da i su­đe­nja, iz­ve­den je i 28. ju­la 1941. sa još ne­ko­li­ci­nom stri­je­ljan na Se­nja­ku.
– Sa Rat­kom je u za­tvo­ru bio i Du­šan Pre­ra­do­vić iz se­la Ko­mi­ni, nje­gov pri­ja­telj i čo­vjek ko­ji je kod nje­ga ra­dio i po­ma­gao mu na ve­li­kom ima­nju – ka­zu­je pro­fe­sor Mi­lo­rad – Mi­šo Ze­če­vić, či­ji je djed, maj­čin otac, Mir­ko To­šić bio brat od tet­ke Rat­ka Ce­ro­vi­ća. – On je ipak, ne­kim ču­dom, pre­ži­vio i pu­šten je iz za­tvo­ra jer ni­je­su, iz­gle­da, ima­li ni­ka­kvih do­ka­za o nje­go­voj dje­lat­no­sti u an­ti­fa­ši­stič­koj bor­bi. Čim se do­ko­pao slo­bo­de, do­šao je i Rat­ko­voj po­ro­di­ci pre­dao pred­smrt­nu po­ru­ku ko­ju mu je Rat­ko do­dao ko­ji tre­nu­tak pri­je ne­go što je kre­nuo na gu­bi­li­šte. Pa­pi­rić od gru­be, tam­ne har­ti­je, naj­vje­ro­vat­ni­je od vre­će za ci­me­nat, Pre­ra­do­vić je sa­krio iza za­kri­la­ca na šaj­ka­či i neo­pa­že­no iz­nio pre­ko ka­pi­je:
„Dra­ga bra­ćo – do­slov­ce pi­še u toj po­ru­ci – ja od­ok u smrt za prav­du, ako kad bu­de­te u mo­guć­no­sti po­dig­ni­te mi spo­me­nik na Adži­nu vre­lu, onu vo­du. Svih vas vo­li vaš Rat­ko i lju­bi, na­ro­či­to Mi­la­na (ri­ječ je o Rat­ko­vom si­nov­cu, si­nu Rat­ko­vog bra­ta Mom­či­la, jed­nog od pr­vih mu­ških gla­va mla­đe ge­ne­ra­ci­je u toj ku­ći, prim. B.S). Ama­net vi mo­ja đe­ca, vaš Rat­ko Ce­ro­vić...“
Rat­kov sin-je­di­nac Mar­ko je po­gi­nuo u NOB-u sa ne­pu­nih se­dam­na­est go­di­na. Nje­go­ve tri ćer­ke su pre­ži­vje­le rat i sve se po­u­da­le – naj­sta­ri­ja Vi­da za Ni­ko­lu Go­lu­bo­vi­ća, Mi­lo­sa­va za Mo­mi­ra Stru­nja­ša, a Mi­tra za Mi­len­ka Pe­tro­vi­ća i od svih je ostao ši­ro­ki trag po­tom­stva. Pro­šlo je ipak 47 go­di­na dok su se „po­slo­ži­le“ okol­no­sti i is­pu­njen sve­ti ama­net Rat­ka Ce­ro­vi­ća, dok se na li­va­di is­pod ku­će, pod­no Ili­na br­da, za­bi­je­lio neo­bič­ni spo­me­nik iz ko­jeg je šik­nu­lo le­de­no Adži­no vre­lo da pod­sje­ća i „pri­ča“ sjet­nu pri­ču o ovom na bož­joj prav­di po­gu­blje­nom čo­vje­ku i opo­mi­nje da rat ni­ko­me ni­je brat i da ni u ra­tu čo­vjek ne smi­je za­bo­ra­vi­ti da će i rat kao i sva­ko dru­go zlo jed­nog da­na mi­nu­ti.


Po­gi­bi­je

Osim Rat­ka Ce­ro­vi­ća, tog 28. ju­la 1941. go­di­ne na Se­nja­ku u Plje­vlji­ma stri­je­lja­ni su i nje­gov kom­ši­ja, pe­de­se­to­go­di­šnji ze­mljo­rad­nik Mi­lo­van Kne­že­vić, za­tim de­set go­di­na mla­đi Mi­lun Kne­že­vić iz Ra­bi­tlje, ta­ko­đe te­žak, kao i če­tr­de­set­pe­to­go­di­šnji Mi­loš Dra­gi­će­vić, rad­nik iz Plje­va­lja. U krat­kom vre­men­skom raz­ma­ku na isto­vje­tan na­čin su po­gu­blje­na i nje­go­va bra­ća od tet­ke, maj­či­ne se­stre, La­zar i Ni­ko­la, kao i nji­hov brat od stri­ca Ne­đelj­ko.


Sin Mar­ko

Iako je imao sa­mo če­tr­na­est go­di­na, Mar­ko Ce­ro­vić, đak gla­so­vi­te plje­valj­ske gim­na­zi­je, sin je­di­nac Rat­ka Ce­ro­vi­ća, čim mu je otac stri­je­ljan la­tio se oruž­ja i kre­nuo u bor­bu za ci­lje­ve i ide­a­le za ko­je je ži­vot dao nje­gov otac. Već u de­cem­bru 1941. po­stao je sko­je­vac, a ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je bo­rac Plje­valj­skog udar­nog ba­ta­ljo­na. Bio je za­tim bo­rac slav­ne Tre­će pro­le­ter­ske (san­džač­ke) bri­ga­de. Po­sli­je bit­ke na Su­tje­sci, ju­la 1943, po­sta­je bo­rac Pr­vog ba­ta­ljo­na, Dru­ge pro­le­ter­ske, ali se ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je po­no­vo vra­ća u Tre­ću pro­le­ter­sku. Ne­du­go po­tom, u ok­to­bru 1943, te­ško je ra­njen u bor­bi pro­tiv čet­ni­ka u Kr­ća­ma na do­mak rod­nih Plje­va­lja i uza­lud­ni su bi­li na­po­ri lje­ka­ra u par­ti­zan­skoj bol­ni­ci – pod­le­gao je, a ni­je imao ni se­dam­na­est go­di­na.